21. mart 2014, Beograd
CEDEF i PKS III Javna debata

TEHNOLOGIJE I OPREMA ZA UPRAVLJANJE OTPADOM I TRETMAN OTPADNIH VODA – načini i izvori finansiranja

Centralno evropski forum za razvoj CEDEF, je u saradnji sa Privrednom komorom Srbije PKS, a pod institucionalnim pokroviteljstvom Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine RS, Agencije za za zaštitu životne sredine RS i Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda, uoči 22.marta – Svetskog dana vode, organizovao III Javnu debatu TEHNOLOGIJE I OPREMA ZA UPRAVLJANJE OTPADOM I TRETMAN OTPADNIH VODA – načini i izvori finansiranja. CEDEF u saradnji sa PKS organizuje šest javnih debata na temu upravljanja komunalnim i industrijskim otpadom u Republici Srbiji, od kojih je Prva Javna debata: Upravljanje komunalnim otpadom u Republici Srbiji – Kojim putem ide Srbija održana 17. decembra 2013, a Druga Javna debata: Upravljanje industrijskim otpadom u Republici Srbiji – tokovi otpada i nova upotrebna vrednost 3. marta 2014. godine.

Cilj ovog događaja bila je je debata, razmena stavova i davanje preporuka o:

• Najboljim tehnologijama i opremi, svetskim iskustvima u domenu upravljanja i tretmana otpada
• Trenutnom stanju, izazovima i tehnologijama za tretman otpadnih voda u Srbiji
• Načinima i izvorima finansiranja prilikom primene naprednih tehnologija u cilju povećanja EE i OIE
• Postojećoj zakonskoj regulativi i usaglašavanju sa regulativom EU

Program III javne debate mozete pogledati ovde.

Fotografije sa skupa možete pogledat ovde.

Prezentacije možete pogledati ovde.

Prema podacima Svetske trgovinske organizacije, sektor upravljanja otpadom u zemljama u razvoju je sve više u fazi privatizacije. Nove tehnologije za upravljanje otpadom preusmeravaju otpad od deponija, vrše veću reciklažu materijala, stvaraju novu vrednost kroz toplotnu i električnu energiju. EU ne podržava stvaranje deponija na duži rok, a najbolji rezultati su se pokazali u onim zemljama koje imaju visok procenat termičkog tretmana otpada u kombinaciji sa dobro organizovanom reciklažnom industrijom. Tako, na primer, samo u Nemačkoj, postoji oko 6000 postrojenja za termički preradu otpada. Sa druge strane, u Srbiji ima čak 4.481 divljih deponija, samo u Beogradu ih ima oko 300, a odlaganje otpada na lokalne deponije najčešći je način upravljanja otpadom.

Voda i otpad su čvrsto povezani. Ključni izvori zagađenja reka u Srbiji su neprečišćene industrijske i komunalne otpadne vode. Oko 50% zagađenja u rekama dolazi od industrijskih postrojenja, a samo 13% komunalnih otpadnih voda se tretira pre ispuštanja, dok značajan broj lokalnih samouprava u Srbiji nema razvijenu ni kanalizacionu infrastrukturu.

IZJAVE UČESNIKA III JAVNE DEBATE

Ljiljana Tanasijević,  projekt menadžer u Odboru za zaštitu životne sredine i održivi razvoj PKS je pozdravila  skup i naglasila značaj teme Treće javne debate održane pred ovogodišnji Svetski dan voda, koji se  obeležava pod motom „Voda i energija“, sa ciljem da se ukaže na pozitivne aspekte veze između vode i energije kao i načina na koji se ona može bolje i delotvornije iskoristiti saradnjom svih zainteresovanih strana.

Dušanka Stanojević, šef Odseka za zaštitu voda Ministarstva energetike, razvoj i zaštite životne sredine, je istakla da Ministarstvo čini napore da harmonizuje regulativni okvir sa Evropskom unijom koji se odnosi na vode. Doneta su podzakonska akta uz novinu da se emisija štetnih materija reguliše na samom ispustu, a Ministarstvo je, uz podršku OEBS-a, organizovalo program radionica na kojima je predstavljeno šta u toj oblasti mogu da očekuju javno-komunalna preduzeća kao i ostali akteri.

Prema rečima Filipa Radovića, direktora Agenije za zašitu životne sredine Srbije, u Srbiji je samo oko 10% opština koje imaju efektivan tretman otpadnih voda, a priključene su na javnu kanalizaciju. “Većina postojećih tretmana komunalnih otpadnih voda ne odgovara potrebama, odnosno izgrađena postrojenja su prevaziđena i po kapacitetu i po tehnologiji prečišćavanja”, kaže Radović. On je dodao da podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da je u 2012 godini 58% stanovništva bilo priključeno na sistem javne kanalizacije, pri čemu je generisano 433 milijarde kubnih metara komunalnih otpadnih voda. Od toga, 72% opština ima javnu kanalizaciju. “Prema podacima iz Plana upravljanja vodama za sliv reke Dunav, od približno 3,5 miliona stanovnika sa ovog prostora, priključenih na kanalizaciju, samo oko 4,3% ima tretman otpadnih voda koji je potpuno zadovoljavajući, a još 9,7% ima neki nivo tretmana, ali koji ne zadovoljava u potpunosti zahteve za prečišćavanjem”, naglašava Radović.

Miodrag Popović, šef grupe za otpadne vode Insituta za vodoprivredu Jaroslav Černi ističe da analize pokazuju da potrebne investicije u sektor otpadnih voda u narednih 20 godina dostižu vrednost od preko 4 milijarde € čime sektor otpadnih voda može da postane jedan od razvojnih šansi naše privrede koji može da omogući uslove za otvaranje novih radnih mesta. On je ukazao na nedovoljnu izgrađenost kanalizacione infrastrukture u gradovima i industriji, a posebno nedovoljnu izgradjenost uređaja za tretman otpadnih voda. Svako neispunjavanje zakonom propisanih uslova ispuštanja otpadnih voda ne sme biti izvor dodatne dobiti i povlastica, odnosno mora biti poštovan princip „zagađivač plaća. „Niska cena vode, koje nije dovoljna da obezbedi ni održavanje postojećih vodovodnih i kanalizacionih sistema, a kamoli da generiše razvoj i velike investicione cikluse je takođe situacija sa kojom se suočavamo, te je zato neophodno usmeravanje društvene zajednice prema ekonomskoj ceni vode“, kaže Popović.

Jovanka Arsić Karišić, predsednik UO CEDEF je rekla da Poglavlje 27 u pristupnoj fazi ka EU pred Srbiju stavlja veoma velike zadatke. Tretiranje otpada i korišćenje naprednih tehnologija u cilju što kvalitetnijeg i integrisanog upravljanja otpadom je jedna od važnijih tema koja prodrazumeva korišćenje savremenih procesa i oprema u svim fazama, od nastanka otpada do njegove ponovne upotrebe za proizvodnju novih vrednosti. “Odgovornim upravljanjem otpadom i dobrom kombinacijom reciklaže i termičke prerade otpada, i u našoj zemlji se mogu stvoriti mogućnosti za stvaranje toplotne i električne energije iz OIE, za otvaranje novih radnih mesta i dodatni prihod na nivou lokalnih zajednica. Ovo je naročito važno u svetlu nove Uredbe Vlade Srbije kojom je povećana visina nadoknade predviđena kao podsticaj za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije, a koja ove godine iznosi 0,081 din/kWh, što je skoro duplo više u odnosu na 2013. godinu kada je iznosila 0,044din/kWh”, kaže Arsić-Karišić.

Dušan Jakovljević generalni menadžer, ENVI TECH, članica grupe Gorenje Ekologija je naglasio da se  od ukupno 165 opština u Srbiji, prečišćavanje otpadnih voda vrši u svega dvadesetak i u samo 5% sela i 5 % industrije. Posebno je istakao tri ključna pitanja na koja Srbija treba da odgovori: kako reagovati na tehnološki izazovan trenutak u kome je prisutan sudar tehnoloških generacija, kako naći balans između potreba i mogućnosti i kako i na koji način finansirati te potrebe.

Prema rečima Dragoljuba Damljanovića, generalnog direktora Schneider Electric, u Srbiji postoji mali broj postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, dok pojedini gradovi i dalje imaju problema sa pitkom vodom, što neminovno zahteva nova ulaganja. “Takođe pored izgradnje novih, potrebno je raditi i na optimizaciji postojećih postrojenja, fabrika voda i otpadnih voda. Schneider Electric pored rešenja za industrijske objekte i infrastrukturu na tržištu Srbije ima i kompletno rešenje za optimizaciju procesa snabdevanja vodom i prerade otpadnih voda počev od pumpnih stanica i fabrike vode (optimizacija upravljanja i bezbednosti), Smart Water Networks (optimizacije isporuke kroz sistem, obezbeđivanje hidrauličkog modela i predviđanja vremenskih prilika), do fabrika za prečišćavanje otpadnih voda (upravljanje i povećanje efikasnosti)” kaže Damljanović.

Marko Popović Mr.Sc.Tech iz kompanije NAUE Opicus kao ekskluzivni zastupnik za Srbiju, svetskog lidera u proizvodnji geosintetičkih materijala, nemačke kompanije „NAUE GmbH & Co.KG“ je naglasio da geosintetički materijali kompanije nalaze primenu kod izgradnje deponija za skladištenje svih tipova otpadnih materija, izgradnje puteva, železnica i prateće infrastrukture, akumulacionih jezera, brana, obaloutvrda, odbrambenih nasipa, izmeštanja rečnih korita i regulacija vodotokova i za mnoge druge namene. Primenom njihovih materijala sprečava se kontaminacija tla i vode. Ukazao je na pozitivne primere iz prakse, naročito u domenu tretmana otpada iz industrije koje su realizovali za NIS, RTB Bor, Fiat i mnoge druge.

Marko Stupar, menadžer prodaje u domaćoj kompaniji RUMEKON koja proizvodi transfer stanice (TS) je potvrdio da internacionalni trendovi u upravljanju otpadom i izgradnja regionalnih deponija postaju praksa i u Srbiji. Nacionalna strategija upravljanja otpadom podrazumeva i izgradnju regionalnih sanitarnih deponija, reciklažnih centara, transfer stanica i spalionica otpada. „Transfer stanice zauzimaju veoma važno mesto u sistemu upravljanja otpadom i predstavljaju sponu između mesta nastanka i generisanja otpada do mesta njegovog krajnjeg deponovanja, spaljivanja ili nekog drugog tretmana. Transfer stanice služe za pretovar otpada iz vozila za gradsko sakupljanje (autosmećar ili autopodizač) u vozila većeg kapaciteta, a sve u cilju postizanja što ekonomičnijeg transporta. TS jedna od retkih investicija koja vrlo brzo sama sebe otplati uštedama koje ostvaruje tokom transporta, dok se zbog brzog pretovara otpad ne zadržava dugo u urbanim sredinama i da na mestima gde je instalirana transfer stanica nema potrebe za deponijama“, naglasio je Stupar.

Ljubiša Slavković, stručni saradnik u kompaniji O2E čija tehnologija pripada novoj generaciji u savremenom pristupu rešavanja generisanog otpada, kaže da su njihovim patentiranim sistemom obrade komunalnog čvrstog otpada razvili potpunu konverziju raznog otpada do energije i u nove proizvode, bez emisije štetnih materija i gasova, kao i stvaranja nusprodukta (otpada). „Sa tehnologijom O2E, gradovi, regioni sada mogu pretvoriti svoj otpad u generator prihoda - umesto da plaćaju za transport i odlaganje svog otpada na deponiju, opštine mogu da koriste svoje postojeće infrastrukture i O2E  modul da ga pretvori u održive nove proizvode, koje  imaju tržišnu vrednost i tako, prodajom istih, prodajom istih, doprinesu budžetu u pozitivnom smislu. O2E rešenja su već u upotrebi širom sveta: fabrika u Nemačkoj je konvertovala 4.000 tona otpada u 2.400.000 litara goriva godišnje, prošle godine u Španiji, O2E preradila 5.600 tona otpadnih guma u 3.900.000 litara goriva, kao i korišćenje pogona za vertikalni uzgoj organske hrane u Floridi (USA), kompanija je instalirala sistem za stvaranje komposta za oko 200  jedinica za uzgoj organske hrane“ ističe Slavković.

Dejan Bibić, specijalista za mala i srednja preduzeća u DDOR-u kaže da je DDOR NOVI SAD prva osiguravajuća kompanija kod nas koja je prepoznala važnost projekata u domenu energetske efikasnosti i prva napravila posebne uslove za osiguranje u segmentu EE i OIE. U domenu upravljanja otpadom, DDOR ima različite tipove osiguranja: Osiguranje od odgovornosti iz delatnosti, osiguranje imovine – polisa biznisa za proizvodne delatnosti, Osiguranje zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja, Osiguranje  od opasnosti izazvanih transportom opasnih materija – otpada, Osiguranje  štete  pričinjene trećim licima i stvarima trećih lica od rizika zagađenja tla i vode uticajem opasnog otpada.

Svjetlana Opačić, WeBSEFF koordiator, E3 International kaže da je Evropska banka za obnovu i razvoj obezbedila novu tranšu WeBSEFF sredstava u iznosu od 75 miliona evra, kao podstrek za unapređenje energetske efikasnosti i aktivniju upotrebu obnovljih izvora energije u zemljama u regionu.“Krediti su dostupni korisnicima iz privatnog i javnog sektora u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji, a plasiraju se preko lokalnih banaka koje su učesnice programa. Evropska unija podržava ovaj program kroz obezbeđenje sredstava za besplatnu tehničku podršku za korisnike kredita i finansijske podsticaje, koji iznose od 5% do 10% za privatni sektor i od 10% do 15% za javni sektor“, naglašava Opačić.

Dr Hristina Stevanović Čarapina sa Fakulteta zašite životne sredine EDUCONS Univerziteta podvlači da je upravljanje otpadom jedan od najsloženijih problema u sistemu upravljanja zaštitom životne sredine.  Integralno upravljanje otpadom se bazira na izboru optimalne tehnologije i izgradnji infrastrukture koja zahteva različito pozicioniranje različitih objekata propraćenim raznolikim tehnološkim rešenjima. “Integralno upravljanje uključuje razmatranje 3 aspekta: pravno-institucionalnog, tehničko-tehnološkog  i socijalno-ekonomskog. Pored brojnih „objektivnih“ okolnosti, lociranih pre svega na nivou države,  (nivo ekonomske razvijenosti, stanje infrastrukture i tranzicione okolnosti, stanje izgrađenosti pravnog sistema, nivo svesti o problemima životne sredine, itd.) izvesni pravno-tehnički problemi locirani na nivou lokalne zajednice (planiranje, izgradnja itd.) mogu predstavljati dodatni opterećujući činilac” tvrdi Stevanović Čarapina.

AKTUELNOSTI U VEZI SA TEMOM III JAVNE DEBATE

Tehnologije i oprema. U kompleksnom odnosu između razvoja i životne sredine, tehnologija predstavlja vezu izmedju ljudskog ponašanja i prirodnih resursa. Suočeni sa ograničenim globalnim prirodnim resursima svi moramo tražiti načine za ostvarenje održivijih formi razvoja. U tom smislu je primena novih ekoloških tehnologija koje su odgovorne prema prirodnim resursima postala krucijalni faktor koji ujedinjuje potrebu za razvojem i nužnost očuvanja životne sredine istovremeno. Tehnologija ne može kompenzovati ili zameniti duboke socijalne uzroke ekoloških problema ili manjkove političkih i društvenih strategija, ali je potreba za održivim razvojem sveta danas sasvim realna. Dostupnost ekoloških tehnologija i njihova primena najvećim delom, prema stavovima UNEP (United Nations Environment Programme) zavise od političke volje, a dodali bismo, i od političke hrabrosti.

Dinamika tehnoloških promena nije ograničena na jednu vrstu tehnologija za razvijene zemlje i na drugu vrstu za ostale. Umesto toga, najsavremenije i tradicionalne tehnologije koegzistiraju i nastaviće da koegzistrijaju u celom svetu. Tehnologija u ovome ima potpuno novu ulogu i biće ključni faktor na putu ka održivom razvoju. Industrija prerade otpada se preklapa sa drugim industrijama kao što je šumarska, arhitektura, transport, infrastruktura i energetika. Prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji, postoje podaci da je sektor upravljanja otpadom u zemljama u razvoju sve više u fazi privatizacije. Dr Žan Bogner iz STO u svom izveštaju iznosi da države koje uključuju Kanadu, SAD, Meksiko, Australiju i Novi Zeland koriste sanitarne deponije i recikliranje, Japan i brojne zemlje Evrope intezivno koriste inseneraciju, recikliranje i deponiju, a Evropa generalno koristi inseneraciju, MBT recikliranje i anaerobnu digestiju i intezivno ograničava korišćenje deponija. Alternativne tehnologije za upravljanje otpadom preusmeravaju otpad od deponija, vrše veću reciklažu materijala, stvaraju novu vrednost kroz toplotnu i električnu energiju. Kako zemlje nastavlju da testiraju inovativne prakse radi umanjenja zagadjenja životne sredine, proizvodjači otpada moraju disciplinovano upravljati celim životnim ciklusom otpada i prihvatati nove napredne tehnologije, doprinoseći njihovom daljem razvoju.

Alternativne metode uključuju sledeće tehnologije: anaerobna digestija, inseneracija, biokonverzija biomase u mešana alkoholna goriva, biosušenje, gasifikacija, kompostiranje, sodifikacija, sistemi mehaničko biološkog tretmana, piroliza, plazma itd. Metode upravljanja otpadom imaju tendenciju da variraju u zavisnosti od regiona, zemlje i čak okruga zbog faktora kao što su ekonomija i gustina naseljenosti. Štetni gasovi i emisije nastavljaju da rastu, izazivajući gradove i države da  balansiraju dugoročne ekološke prednosti sa isplativošću novih metoda. Ekološki ispravne tehnologije obuhvataju tehnologije koje:

• štite životnu sredinu
• manje zagađuju
• koriste resurse na održiv način
• recikliraju znatno veći procenat svog otpada i proizvoda
• upravljaju svih rezidualima i sopstvenim otpadom na ekološki prihvatljiviji način u odnosu na tehnologije za koje su supstitut.

Ekološke tehnologije nisu samo "pojedinačne tehnologije", već celoviti sistemi koji uključuju znanje, procedure, robe i usluge, opremu kao i organizacione i menadžerske procedure. Ovo zahteva i  razvoj ljudskih resursa i adekvatnu edukaciju javnosti. Načini tretiranja otpada i korišćenje naprednih tehnologija u cilju što kvalitetnijeg upravljanja otpadom podrazumeva korišćenje ovih tehnologija i opreme u svim fazama, od njegovog nastanka do njegove ponovne upotrebe za proizvodnju novih vrednosti, odnosno korišćenje tehnologija u funkciji pretvaranja otpada u energiju (električnu i toplotnu). Primena naprednih tehnologija može da dovede do značajnih ušteda, ali prvenstveno, pozitivno utiče na životnu sredinu i to u fazama:

• minimizacije količine otpada na izvoru
• reciklaže otpada
• prerade otpada
• deponovanja

Harmonizacija sa regulativom EU. Upravljanje otpadom u EU se bazira na ponovnom korišćenju otpada, konstantnom smanjivanju količina i toksičnosti otpada i insistiranju na reciklaži i kupovini proizvoda od recikliranih materijala. Proces pridruživanja EU i harmonizacija domaćeg i evropskog zakonodavstva u oblasti otpada obuhvatili su i osnovne principe koji se primenjuju u cilju poboljšanja sistema upravljanja otpadom u Srbiji:

• smanjenje količina nastalog otpada;
• prevenciju nastajanja otpada;
• rešavanje problema otpada na mestu nastanka;
• princip separacije otpada;
• princip reciklaže što veće količine otpada;
• princip racionalnog korišćenja postojećih kapaciteta za preradu otpada;
• princip racionalne izgradnje postrojenja za tretman;
• princip monitoringa zagađenja u cilju očuvanja kvaliteta životne sredine.

U cilju što efikasnijeg upravljanja otpadom, domaćom Nacionalnom strategijom je predviđeno formiranje mreže 5 vrsta infrastrukturnih objekata na području Srbije: 29 regionalnih sanitarnih deponija, 44 transfer stanica, 17 reciklažnih centara, 7 centara za kompostiranje, 4 spalionice komunalnog otpada.

Ekonomski status i generisanje otpada

Izvor: ENUP

Tretman otpadnih voda. Voda je postala jedan od najaktuelnijih izazova početka Trećeg milenijuma. Porast broja stanovnika, neodgovorno upravljanje vodom i njena neumerena potrošnja zajedno sa klimatskim promenama učinili su od vode redak resurs. Našа zemlja po stanovniku godišnje raspolaže sa oko 2.000 metara kubnih domaće vode, što je svrstava u kategoriju osetljivih zemalja po pitanju dostupnosti. Potrošnja vode se 2 puta brže povećava nego broj stanovnika, dok se samo 10% otpadnih voda prerađuje, a značajan broj lokalnih samouprava u Srbiji nema razvijenu ni kanalizacionu infrastrukturu.

Voda i otpad su čvrsto povezani, jer svaki otpad dospeva i do podzemnih voda. Posledice nebrige zbog neodgovarajućeg odlaganja otpada sve se više osećaju, a brojni izvori su već zagađeni. Podzemne vode zagađuje i preterana upotreba veštačkog đubriva, a iz godine u godinu broj farmera koji koriste štetne pesticide i supstance otrovne za prirodu sve je veći.

Ključni izvori zagađenja reka u Srbiji su neprečišćene industrijske i komunalne otpadnevode. Oko 50% zagađenja ispuštenog u reke dolazi od industrijskih postrojenja, a samo 13% komunalnih otpadnih voda se tretira pre ispuštanja. Teški metali, nafta, otpaci iz klanica, pepeo iz termoelektrana – glavni su izvori zagađenja reka u Srbiji. Problem su  i neuređene deponije i ilegalno pražnjenje septičkih jama. Mnogi gradovi u Srbiji ispuštaju neprečišćene otpadne vode direktno u reke jer ne poseduju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Primena savremenih tehnologija i inovativna rešenja koja omogućavaju optimizaciju upotrebe i potrošnje vodnih resursa u industriji, efikasnost u njenom korišćenju, kao i prečišćavanje otpadnih voda radi njene višestruke upotrebe predstavljaju imperativ koji će omogućiti poslovanje velikog broja industrija i usloviti njihovu konkurentnost na tržištu.

Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine Republike Srbije, donelo je tri uredbe kojima je regulisana zaštita voda, od kojih je za zagađivače voda najznačajnija Uredba o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vode i rokovima za njihovo dostizanje. Uredba se odnosi na emisije za određene grupe ili kategorije zagađujućih supstanci u tehnološkim otpadnim vodama pre njihovog ispuštanja u kanalizaciju, tehnološkim i drugim otpadnim vodama koje se neposredno ispuštaju u recipijent, vodama koje se posle prečišćavanja ispuštaju iz sistema javne kanalizacije u recipijent i otpadnim vodama koje se iz septičkih i sabirnih jama ispuštaju u recipijent, odnosno na regulisanje ispuštanje komunalnih i industrijskih otpadnih voda u prijemnike. U uredbi su date granične vrednosti emisije (GVE) za 49 navedenih sektora, koje su zasnovane na primeni najboljih dostupnih tehnika. Rok za dostizanje GVE je 31. decembar 2030, dok nova postrojenja moraju odmah zadovoljiti GVE. Neophodno je da svi obveznici uredbe u svoje akcione planove uvrste rokove za postepeno dostizanje GVE.

Načini i izvori finansiranja. Sprovođenje Strategije i planova upravljanja otpadom, kao i izgradnja postrojenja za skladištenje, tretman i odlaganje otpada finansira se iz namenskih sredstava budžeta Republike Srbije ili budžeta jedinica lokalne samouprave, kredita razvojnih i komercija banka, evropskih fondova, donacija i sredstava pravnih i fizičkih lica koja upravljaju otpadom, naknada i drugih izvora finansiranja, u skladu sa zakonom.

Kako lokalne samouprave ne raspolažu dovoljnim finansijskim resursima neophodno je intenzivno uključivanje države i privatnog sektora i investiranje od strane privrede prvenstveno putem Ugovora o javno privatnim partnerstvima i ESCO modelima finansiranja. Takodje, opštine i lokalne zajednice mogu konkurisati kod međunarodnih fondova, EU fondova, kao i brojnih međunarodnih razvojnih i finansijskih institucija za dobijanje neophodnih sredstava za finansiranje integrisanih sistema upravljanja otpadom.